Kasutaja Mila päevik
Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo…
Kako su se gledali. Pisali pesme,spajali zvezde,budili se zedni sna. Kao zacarani! Citali prisma,pisali poruke,preposivali Santica i Ducica. Lagali,pricali,cutali. Između sebe,sve mane imali i znali. Slučajajno se primicali,kroz glavu,jastuk jedno drugo udisali. Prsti im rubove stolova milovali. Noću plesali, bolno slični i daleki. Drhtavim prstima jedno drugome mazili potiljak.
"Sto sam bio vise stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba traziti pravi izvor radosti i smisla.